Apsolutna bezbednost ne postoji
Ono što je sigurno jeste da, matematički rečeo, apsolutna bezbednost ne postoji. Na bezbednost utiču mnogi činioci, pre svega ljudsko ponašanje i priroda koji ponekad imaju, svako za sebe i ukupno, karakter nepredvidljivosti. Marfijevi zakoni uvek važe. Međutim, to nije razlog da se u bezbednost ne ulaže. Ako se opasnost ne može izbeći ne znači da je ne treba sprečavati ili ublažavati njene posledice.
Prema nekim pokazateljima ulaganje u bezbednost (troškovi po tom osnovu) u našoj prosečnoj firmi ne prelazi 1 % ukupnog troška poslovanja. Međutim, u zapadnim kompanijama taj iznos je 4-5%. Oni znaju da doprinos tog ulaganja može biti i do 30% u ukupnom prihodu. Kako se to postiže? Pre svega predviđanjem opasnosti – bezbednosnih problema i preduzimanjem racionalnih, optimalnih mera da do njih ne dođe, odnosno, ako to nije moguće da se ublaže posledice. Praksa pokazuje da se ova tvrdnja najčešće ne prihvata odmah. Menadžment kompanija najčešće „ne vidi“ opasnost. Izložen je stalnom pritisku da smanji rashode i „kreše“ tamo gde „ne vidi“ potrebu. A kada je „ne vidi“ onda je i nema. Zato se u praksi najčešće dešava da do problema prvo dođe, da se proizvede šteta, pa da se tek onda ulaže u bezbednost.
Zato većina proizvodnih firmi kod nas ima samo fizičko obezbeđenje. To obezbeđenje obično čine slabo plaćeni, ne motivisani ljudi, često invalidi rada, odnosno oni sa kojima se nije znalo šta će i kuda će s njima. Neki smatraju da to što su postavili tehničke sisteme zaštite, najčešće video-nadzora ili evidencije radnog vremena, trajno rešava problem. Narvno to je privid.
U vreme ekonomske krize, gde je svaki ušteđeni dinar više nego koristan, potrebno je sebi postaviti pitanje: može li se nama to (krađa, prevara, odliv informacija, sabotaža i sl.) desiti? Oni koji kažu – neće se to nama desiti – još uvek veruju da postoji apsolutna bezbednost.